УМИРАЊЕ КАО АУТОПОЕТИЧКА И МЕТАПОЕТИЧКА ПЛАТФОРМА: ФЕНОМЕН СМРТИ У РОМАНУ „ПРИНЦ И СЕРБСКИ СПИСАТЕЉ“ МИЛИСАВА САВИЋА

Рад има за циљ да испита фиктивни свет романа Принц и сербски списатељ у односу на феномен смрти, који се јавља као значајна семантичка компонента Савићевог романа. Осликавајући последње дане двојице писаца из прошлости, Стефана Зановића и Доситеја Обрадовића, кохерентну структуру свог романа аутор постиже на поетичком плану, кроз постмодернистички поступак интертекстуалности, али и кроз феномен смрти, који је као доследно изграђени мотив одлика оба наративана тока. Видећи феномен смрти као аутопоетичку и метапоетичку платформу на којој роман промишља природу саме књижевности, рад се бави књижевним поступком којим се оваква наративна структура утемељује. Осликавајући лик Стефана Зановића на митолошком обрасцу бога Протеја, који се јавља као симбол писца, дискурзивна умирања јунака јавиће се као штит од смрти у биолошком смислу, а сама књижевност, на семантичком плану, представљаће једини простор моћи, који има способност да надигра смрт. Кроз последње дане Доситеја Обрадовића, након иницијалне визије смрти као биолошког феномена, у складу са просветитељским налогом, посредством мотива љубави смрт ће бити приказана у подручју надискуственог догађаја, тајне и мистерије. Нова поставка феномена смрти у другом наративном току Савићевог романа такође ће донети визију о књижевности као простору који, иако не може да открије тајну смрти, поседује моћ да је превлада и надживи.