НАТПРИРОДНА БИЋА У ПРИПОВЕТКАМА „САБЛАСНА КИРИЈА” ХЕНРИЈА ЏЕЈМСА И „ОРЛА” ГИ ДЕ МОПАСАНА

У раду се прати начин фигурације натприродних бића у приповеткама „Сабласна кирија” (1876) Хенрија Џејмса и „Орла” (1887) Ги де Мопасана. Кроз однос стварности и фикције у наративима споменутих приповедача предочавамо сусрет јунака са натприродним. Предмет истраживања рада јесте тумачење односа људско : натприродно. Ову релацију расветљавамо у онтолошком смислу, али и кроз башларовску поетику простора (кућа, соба, брава, прозор). Предочавамо како простор диктира манипулативну реторику коју јунаци приповедака морају да испоштују. Циљ рада је анализа мотива натприродних бића у приповедним универзумима наведених приповедача. Такође, циљ рада је указивање на то како приповедачи кроз своје наративе објављују натприродно. Компаративном методом сагледавамо поетичке особености обеју приповедака. Поредићемо просторе у којима бивствују јунаци споменутих приповедака, али и натприродна бића, односно духове, који коегзистирају са њима, у њима или уз њих. Са интертекстуалног аспекта испитујемо како се са једне стране натприродно у причи „Сабласна кирија” везује за мотив клетве, док се оно у приповеци „Орла” везује за халуциногено стање свести главног јунака па ћемо учитати Јунгове теоријске аспекте. Коначан увид и опис натприродног хоризонта невидљивог света остаје слабо видљив, а можемо га, на трагу анализираних приповедака, замислити као симулацију људског погледа у мрак или сунце.