ТРАУМА У РОМАНУ „ЈУТРА У ЏЕНИНУ“ СУЗАН АБУЛХАВЕ КРОЗ ПРИЗМУ ДЕТИЊСТВА И УПОТРЕБЕ ЈЕЗИКА

Овај рад се бави анализом приказа трауме у роману Јутра у Џенину палестинско-америчке ауторке Сузан Абулхаве, с посебним фокусом на начине на које рат, изгнанство и губитак обликују дечију перцепцију и идентитет. Кроз ликове Амел и Јусефа Абулхиџе истражује се како политичко насиље и колективна трагедија Палестинаца постају део индивидуалних наратива и како се кроз детињство рефлектују дубље историјске трауме. Рад користи теоријске оквире из области посттрауматске књижевности и психологије, ослањајући се на ауторе попут Карут (1996), Ван дер Колк (2013) и Петровић (2021) како би се показало на који начин наративна структура и симболика у роману функционишу као средство артикулације и преноса трауме. Роман тематизује детињство као простор губитка, рањивости и тихе отпорности, истовремено разбијајући мит о детињству као безбрижном и сигурном добу. Кроз фрагментарну нарацију, унутрашње монологе и поетски језик, траума се приказује као континуирани процес присећања и поновног проживљавања, а не као затвoрено поглавље прошлости. Овим се указује на важност књижевности као средства сведочења и отпора забораву. Закључује се да роман Јутра у Џенину превазилази локални контекст и постаје универзална прича о дехуманизацији, борби за идентитет и важност наратива у очувању колективног памћења.