РОБОТ НА ПСИХОАНАЛИТИЧКОМ КАУЧУ (С ПЛАТОНОМ И ДЕЛЕЗОМ КОЈИ ЧЕКАЈУ СВОЈ РЕД)

Стваралачки процес (у музици, у свим уметностима и још шире, било каквој креативној делатности) мобилише мноштво способности, знања, вештина, потенцијала оног који ствара (можда и све њих када стваралаштво досегне свој најаутентичнији вид) на начин и са исходом који нису увек разумљиви ни самом ствараоцу. У овом есеју ипак ћу се подухватити самообјашњавања, при чему ће најочигледнија последица таквог подухвата бити његова хетерогеност. Наиме, да бисмо добили иоле адекватну и не сасвим једнострану представу о аутору, било је потребно заћи у биографске, теоријско-аналитичке, психолошке и психоаналитичке, естетичке и онтолошке сфере. Притом, свесно се износе, па и потенцирају поларизовани аспекти креативног рада, противречности између аутономије музике и њене повезаности са свим другим феноменима; техничког знања и интуиције; нарцизма и омнипотенције с једне стране и осећања да у процесу стварања делују некакве безличне преиндивидуалне силе с друге; трансценденције и иманенције; свесног и несвесног… Противстављени моменти могу бити међусобно комплементарни, доживети вишу синтезу, бити разоткривени као лажне супротности, али и експонирани као истинске контрадикторности или парадокси, што је, по свој прилици, неизбежан (можда и драгоцен) аспект креативности.