Избеглиштво и његове последице у приповеци Горана Петровића „Матица“

Приповетка Горана Петровића „Матица“ уметнички сведочи о томе колико дубок траг егзодус оставља не само у појединцима који пролазе кроз то искуство, већ и у ближњима који своје избегле свим срцем прихватају; колико се живот и једних и других мења услед трауматичног догађаја који доводи до распадања познатог света, у свим сегментима – од радног и животног залеђа, до породице – чији се идеални облик, попут шестоугаоне пчелиње ћелије, нужно деформише. Тај садржај, на духовном нивоу, одређује живот како избеглих, тако и домаћина. Далекосежније гледано – имајући у виду масовност и репетитивност самог егзодуса, као и историјских услова који до њега доводе – избеглиштво одређује и биће читавог народа који у историји дугог трајања баштини то искуство, у тој мери и толико пута да егзодус постаје једна од саставница српског културног идентитета. „Матица“ Горана Петровића уметнички је одјек тога феномена, али и показатељ како се садржаји из стварности могу транспоновати у високо естетизовани књижевни текст, и естетски универзализовати.